Лотова жена

Библијска прича и њене песничке интерпретације

Прва књига Мојсијева, гл. 19.

23. И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.
24. Тада *пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња.
25. И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.
26. Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим и поста *слан камен.
27. А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;
28. И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равнини, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.

Јеванђеље по Луки, гл.17.

24. *Јер као што муња сине с неба, и обасја све што је под небом, тако ће бити и Син Човечији у Дан свој.
25. *Али му најприје треба много пострадати, и одбачен бити од рода свога.
26. *И како бјеше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човечијега:
27. Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби се.
28. Слично као што бјеше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху;
29. А у *дан кад изађе Лот из Содома, удари огањ и сумпор са неба и погуби све.
30. Тако ће бити и у онај Дан када се појави Син Човечији.
31. У онај *Дан ко буде на крову, а покућство његово у кући, нека не силази да га узме; а тако и онај у пољу, нека се на враћа натраг.
32. *Сјећајте се жене Лотове.

Ана Ахматова

Лотова жена

“ Жена пак Лотова обазре се идући иза њега

и у слани се камен претвори”

За изаслаником бога је ишао,

Огроман, светао преко горе црне,

а немир женин, врео, нестишао,

још га је звао да се бар осврне.

“Погледај куле прекрасног Содома,

паркове где певах, дворе где сам прела,

Прозоре пусте високога дома,

где сам ти родила дете, где сам чела.”

Окренула се, и са смртном бољу

Завапише очи, са прозором срасле.

Тело се прозрачном крутило сољу

И ноге јој хитре за земљу прирасле.

Ову дивну жену оплакати ко ће?

У општем губитку њен удео шта је?

Само срце моје никад неће

Заборавит`: живот за поглед се даје.

Вислава Шимборска

Лотова жена

Осврнула сам се тобоже из радозналости

Али сем радозналости могла сам имати и других побуда.

Осврнула сам се из жалости за зделом од сребра.

Из непажње – везујући каишчиће сандале.

Да не бих више гледала у праведни врат

свога мужа Лота.

Из нагле сигурности да кад бих умрла

он не би чак ни застао.

Из непослушности покорних.

У ослушкивању потере.

Погођена тишином, у нади да се Бог предомислио.

Наше две кћерке већ су нестајале иза врха брежуљка

Осетила сам у себи старост. Сањивост.

Осврнула сам се спуштајући на земљу тоболац.

Осврнула сам се из плашње, на коју страну да ступим.

На моју срећу појавише се змије,

паукови, мишеви и младунчад супова.

Не више ни добро, ни зло – већ напросто све што је

живело, пузало, скакало у свукупној плашњи.

Осврнула сам се због усамљености.

Због стида што бежим кришом.

Из жеље да крикнем, да се вратим.

Или тек тада кад се дигао ветар,

развезао ми косу и задигао сукњу.

Чинило ми се да то виде они са зидина Содоме

и праскају у гласан смех, једном и још једном.

Осврнула сам се у гневу.

Да бих уживала у њиховој пропасти.

Осврнула сам се због свих наведених побуда.

Осврнула сам се без сопствене воље.

То се само камен окренуо, крцкајући подамном.

То ми је пукотина одједном пресекла пут.

На рубу је тапкао хрчак, усправљен на две ноге.

И тада обоје погледасмо унатраг.

Не, не. Ја сам трчала даље,

вукла се и узлетала,

све док се тама не стровали с неба,

а с њом усијан шљунак и мртве птице.

Више пута окренула сам се због понесталог даха.

Ко би то видео, помислио би да играм.

Није искључено да сам имала очи отворене,

могуће је да сам пала лицем окренута граду.