Како Бугари пишу фикцију?

Иво Сл. Николов

Зараза је део шире идеје о Васељени коју аутор дорађује и развија кроз своје приче и роман. Окосницу прича чине “Људи-храмови” чији је задатак да спасавају душе људи које су се затекле у мрачним местима постојања и да им пруже могућност продужавања пута.

Зараза

Светлост!?

Ишчезла је услед догоревања свеће у њеним рукама... Није се сећала када се то догодило, али је још увек осећала топли восак по кожи. Остаде јој само нада. Стизала је, да би продужавала даље. Није знала ни ко је, ни где је. Изгубила је осећај за време. Имала је магловито сећање на пад. Пораз.

Сетила се подземних ходника. Били су тамни, камени. Хладни као мртваци. Осећала их је рукама и босим ногама. Сваки пут другачији, сваки пут јој наносише бол. Дрхтећи, помери се милиметар унапред. Дизала се полако, веома полако. Спорије од хиљадугодишње корњаче чији је оклоп подупирао планету. Испитивала је милиметре стопалом ноге на којем је остала без прстију, потом и другим. Истраживање настави рукама. Испружене, али близу тела, повијене у лактовима, препипавале су простор у висину. Прсти су јој били скупљени у песницу – бар они који су јој преостали. Сваку непажњу плаћала је телом. У почетку је зарастало. Али не задуго, нити у потпуности. Зараза. Била је вођена болом. Због тога је пред собом проверавала сваки милиметар, после чега би удахнула и дозволила себи да коракне.

Можда је грешила. Толико је већ времена прошло да су је сва чула издала. Но, мрак као да је био другачији, загушљив и опседајућ. Раније је могла да види предмете као силуете. Сада је о томе могла само да машта. Као да се вратила у време пре Великог праска. Од вида и слуха није било вајде. Једино се тишина могла надметати са тамом која је окруживала. Обе су биле тако излуђујуће. Гласови у глави су одавно ишчезли, а још давније се појавили. Због тога није ходала. Чак и не помисли на трчање!

Учини нови мали корак.

Хладноћа је згрчи.

Тренутак касније бол потпали цело њено измучено биће. Згазила је у нешто, нешто мрачно. И не толико мокро, колико лепљиво. Овог пута не повуче ногу из локве. То би била друга грешка. Научила је лекцију. Зато сачека. Сачека да се привикне на бол. Тада пребаци равнотежу са ноге на ногу. Бол не престаде. Никада и није престајала, већ се гомилала негде дубоко у њој. Осећај је био шизофрен. Са једне стране, унутра јој је бивало све теже. Али, са друге, нову бол је све лакше превазилазила. Изгледа да је почела да се навикава. Престаде да мисли и учини следећи корак. Овог пута бола није било. И шта има од њега...

Знала је да се креће по старој згради. Ходала је стотинама година. Десетинама година је већ самовала. Нико се није заустављао да би је посетио. Нико није проверавао како је. Није их осуђивала. Више. Прво је вриштала од беса, после из беспомоћности. На крају се умири. Помири се да никада неће напустити границе тих зидина. Пролазила је кроз просторије као кроз неки прошли живот. Тада је била арогантна, са пореклом и образовањем. Из досаде се ничим није бавила, сматрајући себе јединственом. Трагала је за непоновљивом свакодневицом. Заинтересовала се за митове. Изучавала их је са таквом страшћу да је почела да доказује њихову недоследност. Негде реалну, а негде измишљену. Није признавала пораз. И проширила је истину по свету, своју истину. Јединствену истину. Сакупила је много артефаката које је носила са собом да би је подсећали на успехе. И славу!

Следећи изазов је била њена сизифова скала. Погрешила је у процени. Уђе с високо подигнутом главом у једноспратну високу зграду чију сврху нико није знао. Замка кликну и она остаде унутра. Разне људе је дозивала у помоћ, а они би јој одговарали из лова на обећано злато. Нико ко би ушао није успевао да је пронађе. Нити је успевао да дочека сунце следећег јутра. Чак им ни тела никада не би била откривена. Временом су се они који су некога могли да спасу удаљавали, док потпуно не би ишчезли... После тога би пробала све друго чега би се сетила. Запалила је зграду, али ништа није горело. Почеше да јој горе плућа под кожом, па је ватру морала да угаси. Ноктима је зидове гребала као луда, али када би се пробудила из сна, зидови би опет били цели. Њене руке нису биле у таквом стању. Није успела да стигне до крова. На рачун тога разби врата и скочи кроз њих, само да би дупетом треснула у исту просторију. Поломи кости које ионако нису зарастале. Сваки удах је опомињао на њихово постојање. Падала је са прозора првог, другог и трећег спрата, са северног, јужног, западног и источног зида, али би увек као перо падала у салу с огњиштем. Тамо је све и почело. Проклете симболе је угледала још кад је стигла. Тада јој ништа нису говорили. Сада још мање. Уосталом, тада нису имали значење. А сад је било касно. Зато узе крпу и поче да их трља пре него што се ту настанила. Није успела. Утиснуше јој се по кожи и почеше да јој испијају енергију, били су гладни. Много гладни. Где год да су се после тога појављивали, симболи су се утискивали на зидове, на такнину, у кожу... Она постаде зараза.

Оштра бол је тргну из заноса. Никада пре није имала такав грч. Грч је изгледао блажено. Инстиктивно се затрча, знајући да треба да се удаљи од тог ходника. Нешто громно се беше појавило и тражило је. Целу вечност је чекала да се то догоди али је сада страх савлада и не напусти је. Несвесно додирну кожу на месту где је последњи пут видела симболе огњишта. Али је то не умири - кожа беше ледена. Затрча се још јаче. Судари се са зидом, изубија се о пречке и разбацане предмете. Требало је да пронађе мрак да се сакрије. Упрегну сву снагу да стигне до мале нише под степеницама. Успела је да узме завој. Уто је лонац лупи по глави. Није се сетила да се раније налазио на тој висини... Важно је било да је стигла до нише. Баци се као мачка унутра.

Касније угледа ватрену тачку у удаљеном углићу на ниши испред себе. Чак не стиже ни да се зачуди. Тачка експлодира у огромну светлост и обгрли је. Ништа није могла да учини. Предала се.

Старац лица ишараног преживљеним вековима се усправи полако пред остацима старе зграде. Имао је шивену торбу и дрвену тољагу којом се подупирао. Отресе прашину са огртача и огрну се. Окрете се и поче се удаљавати од остатака. Уморан осмех му озари лице. Чекао га је дуг пут кроз Чистилиште. Важно да је успео. Могао је да пронађе и да у тело прикупи следећу изгубљену душу. Његов је живот био посвећен њиховом проналажењу и уздизању.

Био је један од малобројних, кроз векове опсталих, живих Манастира – Зараза опраштања!

Иво Николов је рођен у Софији 1978. године, студирао је на Софијском универзитету педагогију девијантног понашања, на Новом бугарском универзитету је магистрирао на тему графичког и просторног дизајна, потом и менаџмент у сценским уметностима на NATFA (National Academy for Theater and Film Arts - “Krastyo Sarafov”), тренутно је докторанд на Југозападном универзитету у Благоевграду на којем истражује трансмедијске пројекте (етапе, финансирање и управљање).  Бави се филмском продукцијом. Објавио је неколико прича.